Šta znam, kazao je da je voli, onda je prestao da
je voli i počeo da je guši. Nije ni prestao da je voli, istini za volju, ali je
nikad nije ni voleo kako treba. Voleo je onako kako on misli da treba; mlako,
ljubazno i podgrejano. Mlitavo i tanko, a to ne valja, bre. Pa, ne voli se ona
tako.
Ukratko, to je cela ta priča. Ovo što sledi, to
nije ta priča, to je ono što je on napravio od nas i to je moja nemoć da
zadržim istinu u sebi. Mi sad vučemo njegovo telo po betonu, a uopšte nije
moralo tako da bude...
Ja sad nosim tamni šešir sa širokim obodom, a ona
dugačku haljinu u boji noći. Veče je mirno i ovde nikoga živog nema, sem nas. Nema
fijuka vetra, nema nejasnog žamora ili tihog coktanja. Čuje se samo kako uzdiše
dok vuče njegovo beživotno telo i zvuk teške lopate kojom stružem po napuklom
betonu (namrgođena jer sam se uopšte uplela u sve ovo).
Ja znam, neko bi rekao da smo ga ubile i da nema
govora o tome da li smo krive. Ne bih ja to baš tako sročila. Postao je krpelj,
znate. Smestio se pod njenu kožu i nikako nije hteo da izađe. Ne onako
romantično, ne tako. Već onako da je plakala i molila da ode, ali on nije imao
nameru. Onako da je nožem sekla po sopstvenom telu, u očajničkom pokušaju da ga
se otarasi, ali uzalud.
Uostalom, on je uvek govorio kako je pun
razumevanja, pa ja nekako cenim da bi i ovo trebalo da shvati. Mislim, ovu
svoju smrt jer je, ionako, on kriv za nju. Nije kao da bismo mi na njega prve
krenule, daleko bilo.
Počeo je da je guši, ona mu je rekla da prestane
to da radi, ali nije hteo. Pokušala je da ode, ali ne bi joj to dozvolio.
Pokušala je da umre, a ja to ne mogu da gledam. Znate, meni moja osetljiva
priroda ne dopušta da gledam kako neko muči one koji su mi dragi. I tako smo,
razumete sada, nekako i skovale ovaj plan. Tako nekako sada i kopamo ovu raku,
malo zbog ljubavi, malo zbog prijateljstva, malo jer je noć mirna. Tako nekako,
valjda ćemo sprati ovu krvavu istinu do svitanja...
Нема коментара:
Постави коментар